Архиви у Србији, на основу Правилника о начину вођења евиденције регистратурског материјала који ужива претходну заштиту („Службени гласник Републике Србијеˮ 28/1996) воде: регистар активних регистратура, картотеку регистратура, досије регистратура и регистар регистратура престалих са радом. Дакле, више различитих евиденција, с тим да подаци у њима нису размењиви.
Реалост је да већина архива у Србији има евидентирано по више стотина различитих регистратура/стваралаца архивске грађе и регистратурског (документарног) материјала. Питање је колико је могуће да архиви који су надлежни за по неколико општина и градова, а често са једним запосленим у историјским архивима на пословима заштите ван архива, могу да испрате и евидентирају сваку промену у правном статусу за сваку од евидентираних регистратура, а да не говоримо о њеном односу према архивској грађи. Чињеница је и да се у већини архива у току једне године обави надзор у неколико десетина регистратура, да се, углавном због малог броја запослених и недостатка услова за одлазак на терен, комуникација са регистратурама/ствараоцима одвија по захтевима самих регистратура, дакле из нужде. Континуирани планирани теренски рад врло често изостаје. Разлога је више и они најчешће нису субјективни и не зависе само од запослених на пословима заштите ван архива. Поставља се затим и питање да ли су све од евидентираних активних регистратура довољно значајне, односно да ли стварају архивску грађу која је од значаја за културу, науку, државу, локалну заједницу, њене грађане или се њима бавимо по инерцији. О проценама колико свака од евидентираних регистратура ствара архивске грађе тешко се може говорити јер са неким ствараоцима реално изостаје комуникација кроз више година, а они не испуњавају своју законску обавезу слања Архивске књиге надлежном Архиву. Тако, долазимо у ситуацију да формално евидентирамо више стотина стваралаца, а заправо вршимо надзор у далеко мањем броју, своје обавезе у погледу заштите архивске грађе и архива испуњава још мањи број. Колики је заиста значај онога што настаје у тим регистратурама, то је тек нешто о чему треба размишљати.
- Detalji
- Pogodaka: 69
Sažetak:O arhivskoj knjizi se, naizgled, sve zna. Definicija je ista ili slična u svim udžbenicima iz kancelarijskog poslovanja ili arhivistike. Zakonskim ili podzakonskim aktima sve države bivše Jugoslavije su propisale njen izgled, obavezu stvaralaca i imalaca arhivske gradje i registraturskog materijala da isti unose u njen obrazac, a da se prepis redovno dostavlja na uvid nadležnim arhivima. Nedostatak stručnih članaka u arhivističkoj literaturi i na arhivističkim skupovima, kao da potvrđuje tezu da se na ovu temu nema šta dodati. No, da li je zaista tako? Tokom višegodišnjeg rada na zaštiti arhivske građe van arhiva, autori su utvrdili da se u praksi arhivska knjiga i dalje vodi raznoliko, da pojedinim kategorijama stvaralaca, poput privrede, postojeći oblik nije odgovarajući, da velikom delu sadašnjih registratura ne odgovaraju koncepti vodjenja arhivske knjige iz perioda od pre četrdesetak godina, da postoji nedoumica kako i gde zavoditi elektronsku dokumentaciju!
Ključne reči: Arhivska knjiga, registraturski materijal, arhivsko poslovanje, osnovne evidencije, kancelarijsko poslovanje, arhivsko zakonodavstvo.
- Detalji
- Pogodaka: 86
Opširnije: Jasmina Latinović, Jugoslav Veljkovski, ARHIVSKA KNJIGA
Апстракт: У раду се прати развој службе јавног бележништва у Србији у вези са трајном заштитом документације која настаје радом канцеларија јавних бележника. Детаљно се анализира Закон о јавнобележничкој делатности, посебно онај његов део који говори о врсти и чувању документације, која настаје радом канцеларија јавних бележника, до предаје надлежном архиву. Рад упућује на сарадњу и могућности бољег дефинисања обавеза јавнобележничких канцеларија и Коморе према државним архивима.
Кључне речи: Јавно бележништво (нотаријат), историјат јавног бележништва, Закон о јавнобележничкој делатности Србије, јавнобележничке исправе и књиге евиденције, предаја нотаске архиве, архивска грађа, улога архивских институција, Листа категорија регистратурског материјала, безбедбост и заштита нотарских архива.
1. Краћи историјат јавнобележништва – нотарства
Јавно бележништво (нотаријат) потиче из античких времена и спада у ред једне од најстаријих правних служби. Појава јавних бележника (нотара) везује се за I век п.н.е. у Римској држави, када се појавио нов начин брзог писања (приписује се писару Тирону) који је подсећао на стенографске белешке, названог Notae Tironinae – Тиронови знаци који су представљали скраћенице, а називале су се notae. Сама реч нота (nota, notae) значи знак, односно писани знаци, па је по томе и лице које је те знакове бележило названо нотаром, што би на српском значило писар или бележник (notarius).[1]
- Detalji
- Pogodaka: 1572
Opširnije: Радмила Недељковић, Јавни бележници-нотари и архивска грађа
