Štampa 

 

Абстракт: У чланку се анализира коришћењe архивске грађе у јавне и приватно-правне сврхе на примеру Историјског архива Пожаревац. Скреће се пажња на значај и улогу архива у друштву на том пољу и указује на проблеме који постоје у раду на поступању по захтевима странака.

 

Кључне речи: архив, архивска грађа, захтеви, уверења, доступност

 

Коришћење архивске грађе у архивима могуће је у истраживачке (научне, културне и друге сврхе), али и у јавне и приватно-правне сврхе, дакле ради решавања разних „животних“ проблема грађана, државних органа, привредних субјеката и других. Један од основних постулата савремног друштва јесте омогућавање што веће доступности информација свим грађанима. У том смислу архиви у демократском свету и процесима имају велику и важну улогу. Они не само да чувају „историју“ већ на активан начин могу помоћи у разрешавању неких дилема и „историјских неправди“. Право на доступност архивске грађе дефинисано је Етичким кодексом архивиста, Универзалном декларацијом о архивима, и Стратешким правцима Међународног архивског савета 2008-2018., Препоруком Р (2000)13 Одбора министара Савета Европе и другим међународним документима и прописима, односно законским прописима сваке од земаља појединачно. Овим документима у свету улога архива је оцењена као централна у заштити права појединаца и државе.[1]Код нас је право на доступност архивске грађе регулисано важећим Законом о културним добрима[2] и Законом о култури,[3] а очекује се доношење и Закона о архивској грађи и архивској служби.

Иако недовољно осветљена и углавном „у сенци других послова у архивима, као што су издавачка и изложбена делатност или коришћење грађе у научне сврхе кроз рад са истраживачима“, активност архива на пољу коришћења архивске грађе у јавне приватно-правне сврхе је огромна и за већину грађана „једини сусрет“ са архивима као институцијама. [4]

Убрзо по оснивању Државне архиве у том смислу доказао се значај архива. За потребе комисије која је расправљала пограничне спорове на српско-бугарској граници Државна архива је 11. јуна 1901. послала Министарству спољних послова на привремену употребу акте који се односе на границу Источне Србије из прве половине 19. века. За време Балканских ратова Министранство иностраних дела 1912. тражило је од министра просвете и Државне архиве да уступи документа из 1827, 1830, 1833. и 1834. о српској граници према Бугарској који су били потребни за уређење српско-бугарске границе.[5] Преписе из архива тражиле су и установе и министарства ради утврђивања података у вези са својим службеницима. Било је случајева да су министарства слала службенике да препишу поједине акте, на пример, Министарство грађевина, Министарство просвете или су их преписивали службеници архива, а архив их је службено оверавао. Из службених публикација, велики број преписа се издавао из Службених новина, касније из Службеног листа ФНРЈ, Службеног војног листа и Шематизма. Поред преписа указа о постављењу или унапређењу издавани су и преписи указа о одликовањима.[6] За потребе државе и државних органа коришћени су различити пројекти и документација приликом великих грађевинских подухвата после Другог светског рата (мостови и други објекти).[7]

Поред државних, Државној архиви обраћала су се и приватна лица за уверења и преписе докумената. У ратовима који су се водили у првој половини 20. века многи грађани су изгубили своја документа, посебно службеници, па је Државна архива на основу званичних докумената и публикација издавала преписе разних указа и решења која се односе на њихово кретање у служби, преписе решења о регулисању пензија из ратних и предратних година. Тако је Државна архива почетком 1946. издала 2120 таквих уверења.[8]

Послератно законско регулисање доступности архивске грађе у јавне и приватно-правне сврхе извршено је Законом о Државним архивама НРС из 1951.[9] У члану 30. наводи се да су архиве поред осталих задатака дужне „да омогуће коришћење историјско-архивског материјала свим лицима које имају интерес за то“, а у чл. 33. да „сав историјско-архивски материјал смештен у државним архивама, по правилу је приступачан сваком грађанину“. Чланом 34. каже се да странке имају право преписивати списе и тражити да им се издају оверени преписи, исто тако и државни органи могу тражити да им се за њихове потребе издају оверени преписи појединих докумената који се налазе на чувању у државној архиви.[10] Тиме је назначено да ариви нису установе затвореног типа које имају задатак да само чувају архивску грађу, већ да имају знатног удела у животу и раду своје средине. Велики значај после Другог светског рата је имала чињеница да су органи, привредне организације и предузећа користили разне техничке, грађевинске и друге елаборате, планове грађевина, мостова и тунела чиме је постигнута уштеда јер се нису радили нови грађевински пројекти.[11] Прва послератна упутства о „давању аката“ по захтевима странака су из 1952. године.[12] Државним архивама је саветовано да не издају оригинале, већ оверене преписе докумената.

Историјски архив Пожаревац је основан актом Министарства просвете НР Србије бр. 24610 од 24. априла 1948. године. [13] О тешким условима у којима је радио сведочи чињеница да ни до дана данашњег архив нема своју зграду.[14] У једном тренутку, током 60-их година архивска грађа овог архива била је смештена на чак 11 различитих места. Од 1969. године као привремено решење почеле су да се користе неке од просторија тадашњег Стамбеног предузећа Пожаревац у зградама Старих војних касарни. Архивски депо је у згради Стара касарна павиљон 4 стално смештен на површини целе зграде од 1996. године.[15] Све то није сметало да се и у тако тешким условима одговара потребама и захтевима странака, приватних лица и државних органа и предузећа. Према прикупљеним подацима о броју издатих уверења видљива је велика активност Историјског архива Пожаревац на том пољу од 1971. до 1989. године.[16]

 

Табела 1: Број издатих уверења у ИА Пожаревац периоду 1971-1989.

Период/година

Број издатих уверења

Просечно по архиву у Србији

1971

120

/

1972.

150

/

1973.

156

/

1974.

140

/

1975.

140

/

1976-1978.

362

/

1979.

800

604

1980.

530

539

1981.

400

481

1982.

300

391

1983.

400

373

1984

373

421

1985.

600

442

1986

870

610

1988.

465

436

1989

405

383

 

Историјски архив Пожаревац је тренутно територијално надлежан за седам општина Браничевског округа (Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће и Петровац) и град Пожаревац.[17] Тренутно је у архивском депоу 4.867 м/1 архивске грађе и регистратурског материјала, разврстаних у 553 архивска фонда и збирке. По јединицама локалне самоуправе стање количине архивске грађе и регистратурског материјала смештеног у депоу ИАП је следеће:[18]

 

 

Табела 2: Преглед локалних самоуправа и количине архивске грађе у депоу ИАП

Град/општина

Колична а.г. и р.м. у м/1

%

Пожаревац

3493 м/1

71,8%

В. Градиште

285

5.8%

Голубац

144,5

3%

Жабари

202

4,2%

Жагубица

173

3,5%

Кучево

138

2,8%

Мало Црниће

83

1,7%

Петровац

348,5

7,2%

 

Порастом количине архивске грађе у архивима расте и број поднетих захтева странака, како јавних тако и приватних. Такође, друштва у транцизицији која тек успостављају и изграђују нов систем по европским мерилима имају додатну потребу за утврђивањем и разјашњавањем бројних питања из прошлости која захтевају помоћ архива и архивиста и коришћење архивске грађе.

У Историјском архиву Пожаревац приметан је пораст укупног броја захтева, али и по појединим врстама у зависности од друштвене проблематике и актуелности појединих правних питања током година.[19]

 

Табела 2: Укупан број захтева странка по годинама

Година

Број захтева

2007.

825

2008.

700

2009.

709

2010.

710

2011.

665

2012.

979

 

 

Број поднетих захтева је 2007. године био 825 у току године, а нешто нижи у периоду од 2008-2010. У 2011. је забележен мањи пад броја поднетих захтева, док је 2013. дошло до значајног повећања, пре свега због актуелног Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (реституцији) [20] и Закона о рехабилитацији[21] и рокова у вези са предајом потребне документације.

Подаци о подносиоцима захтева говоре да је током 2010-2012. највећи број поднетих захтева био од стране приватних лица, а најмањи од стране привредних предузећа, као и да у последњој години број таквих захтева опада. Смањио се и број поднетих захтева од стране државних органа. Разлог томе је такође, повећано интересовање приватних подносилаца захтева за поступање по актуелним Закону о реституцији и Закону о рехабилитацији.

 

Табела 3: Подносиоци захтева 2010-2012.

Година

2010.

2011.

2012.

Подносилац

Број захтева

%

Број захтева

%

Број захтева

%

Државни органи

182

26 %

130

19,5 %

121

12,4%

Приватна лица

497

70 %

502

75,5%

836

85,4%

Привредна предузећа

31

4%

33

5%

22

2,2%

Укупно

710

 

665

 

979

 

 

 

То је још видљивије ако се размотри број поднетих захтева према врстама. Анализирали смо податке из периода 2010-2012. Највише поднетих захтева у 2010. је за регулисање радног стажа, односно потраживање грађевинских дозвола и пројектне документације. Током 2011. највећи број захтева такође је из области пензијског осигурања, али расте број захтева за одузимање имовине и рехабилитацију, односно судску документацију. Током 2012. године равномернији је однос броја по врстама захтева, али је и даље највише захтева из области радног права, али и судске документације, односно за потребе рехабилитације.[22]

 

Табела 4: врсте и број захтева у периоду 2010-2012.

Година

2010

     2011.

   2012.

Врста захтева

број

%

број

%

број

%

Извод из матичних књига

18

2,5%

17

2,5%

81

8,3%

Одузимање имовине/рехабилитација

22

3%

69

10,4%

182

18,6%

Уверења за школе

26

3,7 %

31

4,7%

22

2,2%

Радни стаж

237

33,4 %

224

33,7 %

182

18,6%

Грађевинска документација

225

32 %

118

17,7 %

166

17%

Судска документација

165

23%

146

22%

242

24,7%

Остало-разно

17

2,4%

60

9%

број

%

 

Архивска грађа у јавне и приватно-правне сврхе у архивима се издаје на основу члана 94. Закона о културним добрима[23] и члана 161. и 162. Закона о општем управном поступку.[24] Према Закону о културним добрима архиви издају уверења о чињеницама садржаним у архивској грађи, а могу издати и преписе докумената које чувају као архивску грађу. Архивима је поверено јавно овлашћење за издавање уверења.[25] Поред издавања уверења дата је могућност издавања преписа, односно оверене фотокопије, што архиви најчешће и раде, јер „нема недоумица“ нити произвољности као последице тумачења документа што је неизбежно приликом издавања уверења.[26]

            Историјски архив Пожаревац на свом веб сајту има обрасце који се могу преузети за попуњавање захтева.[27] Захтеве је могуће упутити лично, поштом, факсом или електронским путем.

 

Проблеми у поступку решавања захтева странака

 

Рад у ахривском депоу на решавању захтева у јавне и приватно-правне сврхе повезан је са многобројним проблемима, од којих неки зависе од самих архива, док неки захтевају системско решавање на нивоу струке. Највећи проблем у раду на решавању захтева странака представљају непотпуни захтеви са нетачним и непрецизним подацима. Такође, странке врло често једним захтевом потражују виш докумената/предмета. Било је ситуација да су једним захтевом потраживаани подаци за преко стотину катастарских парцела из земљишних књига, или готово двестотине овера уговора Општинског суда у Пожаревцу, што је веома напоран, сложен и финасијски оптерећујући посао, не само за стручне раднике, већ за архив у целини. Да би се то спречило и колико-толико онемогућило у Историјском архиву Пожаревац смо израдили различите врсте образаца захтева у зависности од тога шта је странкама потребно. Ипак, странке које поштом упућују самостално израђене захтеве врло често на једном захтеву траже и уверења/податке о рођењу, и податке о осуди (предмети кривице) и податаке о одузимању имовине са минимумом достављених података и сл.. Врло ретко се странкама одговара негативним одговором, али је то најчешће управо на захтеве послате поштом, а без претходног консултовања са стручним радницима око тога да ли архивска грађа за тражено постоји или не. Странке се најчешће контактирају телефоном и од њих се „изнуђују“ додатни подаци како би се захтев позитивно решио у корист саме странке.  Запослени у депоу се труде да одговоре позитивно (бар неким документом) и на такве захтеве и увек се траже путеви и начини да би дошло до података и удовољило захтеву странке која жели да оствари неко своје право.

Неки архиви су спремније или мање спремно дочекали спровођење Закона о реституцији и рехабилитацији које је довело до значајног повећања броја захтева странака у архивима.[28] Запослени у депоу Историјског архива Пожаревац у том смислу су израдили помоћне евиденције/пописе за неке од фондова који су преузети у Архив без евиденционих књига, а за којима постоји већа потреба Тако је, по предметима и лицима на која се односи, пописан фонд Окружни суд Пожаревац за период од 1944-1956. а који приликом пријема није имао евиденције. Такође, израђен је попис предмета судских овера Општинског суда Пожаревац за период 1940-1961. за које не постоје евиденције (уписници и именици), односно непотпуне су. Архив је у два наврата преузео и предмете Земљокњижног суда „Дн“ до 1980. године, са детаљним пописима, односно уписницима, тако да је велики број захтева одузимања имовине решен управо на основу прибављеног броја „Дн“ предмета. Недавно су у Архив примљене у електронској форми скениране земљишне књиге за одређени број катастарских општина са подручја Службе за катастар непокретности Пожаревац чиме ће се олакшати проналажење, али и штампање земљокњижних уложака, а од хабања ће се заштити саме земљишне књиге. Урађен је јединствен попис примљених земљишних књига за све катастарске општине који користи како запосленима у депоу, тако и раднику писарнице који даје прве информације странкама. Како је велика потражња за овереним фотокопијама земљокњижних уложака из земљишних књига требало би уредити са Републичком службом за катастар да се архивима предају и електронске форме катастарских књига које су скениране пре предаје архиву, за сва катастарска подручја у Србији.[29] Служба депоа је у току ове календарске године пописала и предмете национализације, односно доделе национализованих парцела са евиденцијом лица коме је одузето, лица коме је додељено, бројем предмета, и бројевима катастарских парцела, а које су опет примљене у Архив без евиденционих књига. Сви ови пописи још увек нису пребачени у електронску форму, али ће се у будућности и на томе интензивније радити.

Због прекомерне употребе по захтевима странака поједини делови фондова управе су посебно изложени хабању и пропадању. Они који су писани на танком папиру, двострано куцани, са оштећењима од писаће машине, нарочито из периода првих деценија после Другог светског рата, посебно су угрожени и једини им је спас у дигитализацији, односно микрофилмовању. То је посебно случај са збирним решењима о национализацији Народног одбора општине Пожаревац који су први избор када је реч о решавању захтева по питању нацинализацији имовине на подручју Пожаревца. У наредном периоду радиће се на томе се да се од стране стручне Службе за микрофилм и дигитализацију у оквиру Одељења за сређивање изврши њихова дигитализација.

Проблем везан за рад са странкама, односно поступање по захтевима странака, а евидентан у свим архивима у Србији је, пре свега, неуређена или недовољно прецизно уређена област плаћања накнада и трошкова архивима за услуге истраживања по захтевима странака, односно издавање уверења, односно оверених фотокопија.[30] Сваки архив има свој ценовник, па се странке врло често жале да су цене у неком од архива у коме су такође били више или ниже, те се стиче утисак да архиви у Србији не воде јединствену политику по том питању. У вези с тим је било доста полемике и проблема са странкама који су позивајући се на чл. 38. Закона о реституцији одбијале да плате архивима услуге проналажења и издавања документације.[31] Историјски архив Пожаревац има свој Правилник о услугама које врши са ценовником.[32] Правилником (чл.13-15) је предвиђено да корисници архивске грађе могу захтевати да им се издају преписи, фотокопије или на други начин изврши репродукција докумената, али само уз надокнаду трошкова који ће њихов захтев произвести. Такође, корисници архивске грађе могу користити све фото услуге зависно од техничких услова Архива. Чланом 26. утврђене су цене за издавање података о радном стажу, проналажење списа и других техничке документације, проналажење и издавање фотокопије пројеката, уверења из матичник књига, из картотека и евиденција становника, с тим што постоји разлика у висини износа за физичка и правна лица. За физичка лица цене услуга су знатно ниже. Немогућност наплате трошкова услуга, времена и ресурса, архиве са ионако малим и скромним буџетима, који не подмирују често ни основне потребе довело би у још тежу ситуацију.

Следећи проблем тиче се недостатка архивских прописа који уређују област издавања уверења о подацима садржаним у архивској грађи. Закон о културним добрима, чл. 94. се у том смислу позива на Закон о општем управном поступку. Прописима није довољно прецизно дефинисано када се издаје уверење, односно када оверена фотокопија докумената, већ је то препуштено слободној оцени аривског радника који ради на решавању захтева. У складу са прописима на које се позивамо приликом издавања уверења јасно је да се она не могу издавати по сваком захтеву, већ само у случајевима када су подаци/евиденције неспорни, издати из сређене архивске грађе. У свим другим случајевима када постоји недоумица увек је боље дати оверену фотокопију документа, а доказивање тачности садржаја препустити надлежним органима. [33] Архивска грађа која је у току сређивања по правилу се не издаје на коришћење, као ни грађа фондова и збирки које нису сређене,[34] а исти приступ би требало имати и када је у питању решавање по захтевима странака, јер је у овом случају одговорност архива и могућа проузрокована штета далеко већа него у случају коришћења у научне и истраживачке сврхе.

Једна од ствари која је такође дискутабилна јесу рокови који се постављају архивима према Закону о рехабилитацији[35], односно Закону о реституцији који у члановима 13. даје рок од 60 дана, односно од 30 дана, за доставу података и докумената.[36] Истим методама се служе и судови наводећи рокове у којима „налажу“ да им се достави потребна документација. На тај начин се архивима намећу рокови које они морају да поштују без уважавања потреба и могућности самих архива у смислу људства, потпуности и непотпуности грађе, сређености и несређености архивских фондова. То показује да Архиви нису уопште, или у довољној мери уважени као активни чинилац приликом доношења ових закона, а који директно задиру у рад архива, као да се не сматрају самосталним институцијама, већ на неки начин услужном установом других државних органа. Иако се запослени у депоу Историјског архива труде да по захтевима одговарају у што краћем року који износи 7-15 дана у зависности од количине тажених података/докумената и сложености захтева, ипак, наметање рокова посебно од стране државних органа, ствара код запослених додатни непотребни притисак.

Још једно питање које се отвара у пословима решавања захтева јесу захтеви судија и судова за издавање оригиналних предмета за поступање у судским споровима који се тренутно воде. На пример, судије Основног суда у Пожаревцу које расправљају предмете оставина врло често потражују оригинале предмета како би могли „да донесу допунско решење“, иако архиви својим печатом потврђују да је фотокопија у потпуности верна оригиналу. Правилник о условима и начину коришћења архивске грађе и библиотечког материјала Историјског архива Пожаревац[37] у чл 27. каже да се за „културно просветну и педагошку делатност, суд и сличну употребу ван Архива, уместо оригинала дају копије докумената, а да у изузетним случајевима директор може одобрити позајмицу оригинала, под условом да одређени интересент поред писменог захтева прилаже и списак тражених докумената на основу чега склапа уговор са Архивом. Архив у уговору утврђује услове позајмице (обезбеђење од свих врста оштећења и крађе, рок задржавања грађе, финансијску накнаду и висину кауције и друго), а у складу са Законом о културним добирма.“ Мишљења смо да било какво изношење оригиналне архивске грађе штети самој архивској грађи (промена микроклиматских услова, опасност од оштећења, губитка и сл), те архиви и стручни радници, као и управе Архива, морају заузети строг и јасан стручни став о томе да се оригинали осим у изузетним и строго регулисаним изузецима не издају на коришћење ван просторија Архива. Судови не треба да буду изузетак од тога. У колико постоји потреба да се поједине категорије архивске грађе судске провенијенције задржавају због оперативних потреба дужи низ година (дуже од 30) потребно је то предвидети Судским пословником, Листама категорија, односно другим општим актима у сагласности са архивима, а не предату архивску грађу на трајно чување накнадно поново враћати код ствараоца. Такође, уколико постоји потреба за повременим коришћењем архивске грађе од стране ствараоца у или изван просторија Архива, потребно је то уредити Примопредајним записником обе стране, где ће се тачно назначити у којим ситуацијама, које врсте предмета могу бити потраживане, као и услови под којим ће се то одвијати. Тиме ће Архив оправдати своју функцију заштитника архивске грађе у потпуности. Овде не треба посебно назначавати да су оригинали увек доступни у читаоници Архива или просторијам депоа за све потребе корисника.

Текући проблем архива приликом рада на решавању захтева странака, су пре свега непотпуни архивски фондови. [38] Други проблем који донекле зависи и од недостатка материјалних средстава и људства[39] су несређеност или недовољна сређеност архивских фондова, недовољан број и недовољно прецизна обавештајна средства/пописи. У вези с тиме су и проблеми на издавању уверења из неадекватно сређене архивске грађе, односно непотпуних фондова. У том случају архивисти често прибегавају уопштеним формулацијама да тражени подаци „нису пронађени“ са јасном назнаком да је архивска грађа архивистички несређена или фонд непотпун.

Како живимо у времену информатичке писмености потребно је учинити доступним што већи број информација о архивској грађина Интернету, а веб сајт установе треба да буде креиран у служби што боље информисаности грађана о архиву како би се странке упознале са оним што им је потребно за успешно решавање неког правног проблема.[40] На сајту Историјског архива Пожаревац као информација о архивским фондовима и збиркама постоји Преглед архивских фондова и збирки према класификационој шеми.[41] Још увек, осим Прегледа фондова на сајту не постоји неко детаљније обавештајно средство, али се на томе ради, те се надамо да ће ускоро аналитички инвентари, пописи катастарских књига, пописи црквених матичних књига, моћи да буду доступни на веб сајту установе.

Рад по захтевима странака носи са собом велику одговорност, како моралну-етичку према странкама, тако и правну (материјално-кривичну). Радник који ради на решавању захтева/издавању уверења са сваким захтевом је у дилеми да ли је истражена сва архивска грађа, да ли су исцрпене све могућности за проналажење, да ли је добро и прецизно прочитао записано, да ли је добро и прецизно формулисао, извршио препис, да ли је исправно „протумачио“ сва спољна обележја документа и тд. „Објективност и непристрасност архивиста су мера њихове професионалности“, каже се у члану 1. Етичког кодекса архивиста усвојеном на 13. Конгресу МАС-а у Пекингу 1996. године. Зато архивски радници имају велику одговорност, управо при издавању уверења и ту морају обратити посебну пажњу на формулације и прецизност. У вези с тим треба имати на уму и заштиту података о личности, о тајности појединих врста података, поверљивости појединих врста захтева (нпр. везано за судску или медицинску документацију)[42] одговорност архива у вези са издавањем података о лицима (нпр. о усвојењу) о томе коме се издаје, за које потребе и тд. То наравно не значи да архивски радници морају вршити испитивање странака, али свакако морају у захтеву инсистирати да странка о себи унесе релевантне идентификационе податке и сврху за коју јој је потребно тражено. Коришћење архивске грађе не може се дозволити нити се издати званична исправа (докуменат) од архива, ако би се тиме повредили интереси друштвене заједнице, нарушила службена или пословна тајна, али и повредили интереси грађана, те је и у том смислу одговорност архива велика.[43] Архиви су зато морали бити активно укључени у израду и праћење примене Закона о јавном информисању, Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закона о електронском потпису, Закона о електронском документу, Закона о заштити података о личности, Закон о тајним подацима[44] чиме би се избегле бројне неусаглашености и недоумице које могу проистећи из тумачења појединих чланова ових закона.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

РЕЗИМЕ

 

КОРИШЋЕЊЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ У ЈАВНЕ И ПРИВАТНО-ПРАВНЕ СВРХЕ НА ПРИМЕРУ ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ

 

Кључне речи: архив, архивска грађа, захтеви, уверења, доступност

 

 

Коришћење архивске грађе могуће је у истраживачке (научне, културне и друге сврхе), али и у јавне и приватно-правне сврхе, дакле ради решавања разних „животних“ проблема грађана, државних органа, привредних субјеката и других. Тај посао је најчешће у домену запослених у депоима архива. Они за потребе странака истражују архивску грађу, проналазе документа, издају уверења, односно оверене фотокопије докумената. Један од основних постулата савремног друштва јесте омогућавање што веће доступности информација свим грађанима. У том смислу архиви у демократском свету и процесима имају велику и важну улогу. Са оснивањем Државне архиве у Србији, на самом почетку 20. века, започела је и активност на пољу коришћења архивске грађе у јавне и приватно правне сврхе. Порасту интересовања за архиве у том смислу допринели су ратови на територији Србије када је велики број државних органа, али и грађана остао без докумената. Историјски архив Пожаревац од оснивања 1948. године до данас је био врло продуктиван у смислу пружања услуга у сврхе јавних и приватних потреба за архивском грађом. Различите врсте захтева у појединим периодима и њихов већи или мањи број одјек су друштвених дешавања и потреба самог друштва. Архиви су по питању услуга које пружају странкама, било да су то државни органи или приватна лица, ограничени у свакодневном раду бројним факторима од којих неки делимично или у потпуности зависе од архива (као што су сређеност фондова, постојање добрих информативних средстава, и тд.) до оних који од архива зависе врло мало или уоште не зависе (некомплетност фондова, нерегулисаност накнаде трошкова, недореченост законских прописа, чак њихова противречност и др.). Одговорност архивских радника у овој области рада архива је велика и не само морална, већ и подлеже тежим облицима одговорности у правном смислу, тако да професионалност и лична етика сваког појединца у архивима има пресудну улогу у успешном обављању ових послова.

 

 

SUMMARY

 

Material for Public and Private Legal Purposes at the Example of the

 

Historical Archive of Pozarevac

 

Key words: archive, archival material, claims, certificates, availability

 

Using of archival materials is possible for research (scientific, cultural and other purposes) but also for public and private legal purposes, hence for solving different “life” problems of the citizens, state agencies, economic subjects and others. That work is mainly in the domain of the employees of the archival depots. For the needs of their clients they research archival materials, find documents, issue certificates, i.e. certified photocopies of the documents. One of the basic postulates of the contemporary society is making information available to all citizens. In that sense the archives in a democratic world and processes have big and important role. With the founding of the National Archive in Serbia at the beginning of the 20th century, the activity in the field of using archival materials for public and private legal purposes started. The wars on the Serbian territory contributed to the growing interest for archives when a great number of state agencies and citizens remained without documents. The Historical Archive of Pozarevac from its founding in 1948 until today was very productive in the sense of providing services for public private legal needs for archival material. Different kinds of claims in certain periods of time and their smaller or larger number are an echo of social occurrences and the needs of the society itself. Regarding the services they provide to their clients, the archives are restricted in their everyday work with numerous factors some of which partially or completely depend on the archives (such as the arrangements of the funds, the existence of good informative means, etc.) and some of which depend on the archives very little or not at all (incompleteness of the funds, none regulation of the refund, the ambiguousness of the law regulation and even its discrepancy, etc). The responsibility of the employees in the archives regarding this field of archival work is great and not only moral but it is also subject to the heavy forms of responsibility in legal sense so the professionalism and personal ethic of each individual in the archives has a crucial role in successful job performance.

 



Слободанка Цветковић, Доступност архивске грађе и информација о архивској грађи на интернету у архивима у Србији, Записи-Годишњак Историјског архива Пожаревац, бр. 1, Пожаревац, 2012, 50-51.

„Службени гласник Републике Србије“ 71/94

„Службени гласник Републике Србије“ 72/2009

Katarina Marković, Svetlana Ljubljanac, Iskustvo pri radu na korišćenju arhivskе građe u javne i prиvatnopravne svrhe, Arhivska praksa br, 15, Tuzla 2012, 381.

Државна архива НР Србије 1900-1950, (уредио др Милорад А Шошкић), Београд, 1951, 41.

Priručnik iz arhivistike, Zagreb, 1977, 234.

Исто, 227-236.

Државна архива НР Србије 1900-1950, (уредио др Милорад А Шошкић), Београд, 1951, 145; Priručnik iz arhivistike, Zagreb, 1977, 233.

„Службени гласник НРС“ 4/1951.

Милан Спасојевић, Коришћење архивске грађе у научне,културне и оперативне сврхе, Реферат поднет на Петој Скупштини Друштва архивиста Србије, 25-27. априла 1962. у Краљеву (штампани материјал са саветовања, 1962.),стр. 1-2, Библиотека ИАП.

Исто, стр. 5.

Историјски архив Пожаревац - ИАП, дел, бр. 130 од 18.9.1952.

ИАП, бр. 24610 од 23. априла 1948.

Историјски архив Пожаревац користи део зграде Народног музеја Пожаревац за своју управну зграду, док је архивска грађа смештена у адаптираном објекту у власништу Града Пожаревца, Стара касарна – павиљон 4, а за проширење капацитета депоа 2009. године је добијен и Павиљон 3 који чека на адаптацију. Од самог оснивања Архива протеже се питање добијања или изградње наменске зграде за Архив, али до данас до тога није дошло. Последњих година планови за изградњу управне зграде Архива су интензивирани, израђен је идејни пројекат, али још увек чека на реализацију. О проблематици смештаја Историјског архива Пожаревац од оснивања до данас видети у : 60 година Историјског архива Пожаревац, Пожаревац 2008.

Шездесет година Историјског архива Пожаревац, Пожаревац, 2008, 66-67.

Подаци су преузети из билтена који су објављивани сваке године од стране Архива Србије, односно из Анализа реализације Петогодишњих планова и др. (Библиотека ИАП)

Решење о утврђивању територије архива, „Службени гласник Републике Србије“ бр.7/1996.

Подаци су из фебруара 2013.

Архиви се, на неки начин, све више претварају у услужне центре и испоставе Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (јер већину података прибављају од архива, односно ту обавезу пребацују на грађане), истурене архиве судских и других државних органа.

„Службени гласник Репбулике Србије“, 72/2011.

„Службени гласник Репбулике Србије“, 92/2011

Није могуће прецизно дефинисати и раздвојити који су захтеви за судске предмете (Дн, О, К и др) за потребе у поступку реституције, односно рехабилитације. У рубирици одузимање имовине наведени су само захтеви који су поднети на обрасцима за податке о одузимању имовине, међутим, многи подносиоци за те потребе тражили су и судске предмете – земљокњижне предмете „Дн“, предмете оставина, предмете кривица, а без навођења прецизних података о сврси издавања.

„Службени гласник Републике Србије“, 71/1994.

„Службени лист СРЈ“, .33/97, 31/2001 и „Службени гласник Републике Србије“, 30/2010; Katarina Marković, Svetlana Ljubljanac, Iskustvo pri radu na korišćenju arhivskе građe u javne i pravatnopravne svrhe, Arhivska praksa br, 15, Tuzla 2012, 381.

Katarina Marković, Svetlana Ljubljanac, Iskustvo pri radu na korišćenju arhivskе građe u javne i pravatnopravne svrhe, Arhivska praksa br, 15, Tuzla 2012, 381; Ауторке сматрају да су на основу Закона о општем управном поступку чл. 162. та уверења квазијавне исправе јер подлежу начелу слободне оцене доказа за разлику од јавних исправа, јер архиви издају уверења о чињеницама о којима не воде евиденцију по службеној дужности. Видети и рад: Jovan P. Popović, Pravni aspekti izdavanja dokumenata pohranjenih u arhivima i uspostavljanje institucije notara, Arhivska praksa, br. 14, Tuzla, 2011, 315-323

Katarina Marković, Svetlana Ljubljanac, Iskustvo pri radu na korišćenju arhivskе građe u javne i pravatnopravne svrhe, Arhivska praksa br, 15, Tuzla 2012, 382-383. Ауторке врло проницљиво постављају питање подобности документа да буде извор за издавање уверења у смислу Закона о општем управном поступку, јер сва документа која су у архиву нису правно валидна, што архивист није надлежан да оцењује, као и чињеница да у формалном смислу не испуњавају услове да се оцене као оригинали, јер у архив често стижу непотписани концепти, без печата, потписа, овере. Архив Војводине зато издаје уверења само на основу веродостојиних извора, као што су матичне књиге (мада и код њих постоје непотписане и неоверене- пре свега матичне књиге ученика основних и средњих школа, прим. С.Ц.), потписани записници, оверени и потписани платни спискови, док се остали документи фотокопирају и оверавају чиме се потврђује њихова истоветност са оригиналом, али не и истинитост података у документу. Ауторке одлично примећују да се архивска грађа вреднује више са историјског, док се недовољно посвећује пажња њеној валоризацији са правног аспекта.

http://www.arhivpozarevac.org.rs/RadSaKorisnicima.html (4.6.2013)

Зоран Вукелић објашњава начин на који су у ИА Суботица спремно дочекали „други талас“ потраживања докумената за потребе реституције/рехабилитације. Zoran Vukelić, Uloga arhiva u Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u Repbulici Srbiji, Arhivska praksa, br. 15, Tuzla 2012., 401- 406.; О „првом таласу“ видети у: Милић Петровић, Издавање података из архивксих фондова по основу Закона о враћању земљишта у Србији из 1991, Архивски преглед, бр. 1-2, Београд, 1991, 7-12; Милан Јакшић, Неки проблеми у примени Закона о враћaњу земље у Војводини, Архивски преглед, бр. 1-2, Београд, 1991, 13-15. Милан Лабус, Послови на издавању документације по захтевима странака у вези са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, Архивски анали, год. V, бр. 5, Нови Сад 2009, 250-253;

Ту се отвара проблем „обраде“ скенираних оригинала кроз различите програме за обраду слике програме, а ради боље читљивости. Поставља се питање може ли се таква копија оверити и издати као „верна оригиналу“. Katarina Marković, Svetlana Ljubljanac, Iskustvo pri radu na korišćenju arhivskе građe u javne i pravatnopravne svrhe, Arhivska praksa br, 15, Tuzla 2012, 387.

Посебна забуна се створила по питању примене одредаба Закона о реституцији у вези са плаћањем такси за документа.

О томе је писао Жељко Комарица, Питање наплате услуга архива- документација за реституцију, објављено на: http://www.arhivistika.edu.rs/clanci/ostala-pitanja-iz-rada-arhiva/20-z-lj-ric-pi-nj-n-pl-uslug-rhiv-d-u-n-ci-z-r-s-i-uci-u (4.6.2013.) У неким архивима је нађено компромисно решење тако што се странка приликом самог подношења захтева на захтеву информише, односно потписује да је упозната са могућношћу да истражује сама податке који су јој потребни, односно да је сагласна да за њу то учине стручни радници архива са обавезом плаћања одговарајуће накнаде за услугу.

ИАП, дел. бр. 1343/1од 20.10.20008, одн. измене и допуне дел. бр. 1418/2 од 27.12.2011.

Видети фусноте бр. 25. и 26.

Богдан Лекић, Архивистика, Завод за наставна срества, Београд, 2006, стр. 252.

„Службени глансик Републике Србије“, 92/2011.

Службени глансик Републике Србије“, 72/2011.

ИАП, дел. бр. 434/1 од 20.4.2004.

Hatidža Fetahagić, Cjelovitost arhivskih fondova kao uslov ostvarivaнјa građanskih prava (iskustvo Arhiva TK), Arhivska praksa, 14, Tuzla, 2011, 325-332;

Историјски архив Пожаревац има велику територијалну надлежности (Браничевски административни округ, одн. 7 општина и Град Пожаревац) и несразмерно мали број запослених укупно 14. Архив има 13 радника са положеним стручним испитом, од тога један обавља посао директора, један је запослен на одређено време и обавља послове рачуноводственог радника, тако да искључиво стручним пословима у ахриву константно ради 11 стручних радника, што је свакако недовољно за количину архивске грађе у ахриву, број фондова и број регистратура на терену.

Слободанка Цветковић, Доступност архивске грађе и информација о архивској грађи на интернету у архивима у Србији, Записи-Годишњак Историјског архива Пожаревац, бр. 1, Пожаревац, 2012, 61-62.

http://www.arhivpozarevac.org.rs/RadSaKorisnicima.html (5.6.2013.)

Jovan P. Popović, Mesto i uloga građanina u procesu korišćeнја arhivske građe sa posebnim osvrtom na moralna načela, zakonske norme i pravne praznine, Arhivska praksa, br. 15, Tuzla, 2012, str. 389-400;

Богдан Лекић, Архивистика, Завод за наставна средства, Београд, 2006, стр. 252.

Јован П. Поповић, Нови сет законских прописа Републике Србије, Гасник Удружења архивских радника Репбулике Српске, бр. 2, Бања Лука, 2011, Доступно на:http://www.uarrsarhivisti.org/Upload/Udruzenje/17_5_2011_21_01_ARHIVISTIKA.pdf (4.6.2013.); Jovan P. Popović, Vojaški predpisi o dostopu, varstvu in dostopu do javnih informacij ter zaskonodaja o zaščiti osebnih podatkov in osnutek zakona o zaupnih podatkih v Srbiji, Atlanti, Vol. 19, Trieste 2009, 313-322; Jovan P. Popović, Legislative Regulation of Data Confidentiality in the Countries on the Territory of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, Atlanti, Vol. 20, Trieste 2010, 229-238.

 

Објављено у Записи - Годишњак Историјског архива Пожаревац, бр. 2, Пожаревац, 2013, 61-69.