Štampa 

Uvod

Da bi se mo­gli bo­lje uoči­ti pro­ble­mi ve­za­ni za edu­ka­ci­ju u obla­sti kon­zer­va­ci­je, ko­ri­sno je podsetiti se šta se oče­ku­je od pro­fe­si­o­nal­nog kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra i ko­je me­re tre­ba pred­u­ze­ti ka­ko bi se upo­zna­li sa sa­vre­me­nim na­uč­nim i teh­nič­kim do­stig­nu­ćima, ko­ji se mo­gu pri­me­ni­ti u za­šti­ti ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta i knji­ga.

Pre­ma Pro­fe­si­o­nal­nim smer­ni­ca­ma Evrop­ske sa­ve­zne or­ga­ni­za­ci­je kon­zer­va­ci­je – re­sta­u­ra­ci­je EC­CO (Euro­pean Con­fe­de­ra­tion of Con­ser­va­tor-Re­sto­rer’s Or­ga­ni­za­ti­ons) ko­je su usvo­je­ne na Ge­ne­ral­noj skup­šti­ni u Bri­se­lu 1. mar­ta 2002:

„Kon­zer­va­tor-re­sta­u­ra­tor je pro­fe­si­o­na­lac ko­ji tre­ba da ima obu­ku, zna­nje, ve­šti­ne, is­ku­stvo i raz­u­me­va­nje da de­lu­je u ci­lju oču­va­nja kul­tur­ne ba­šti­ne za do­bro­bit sa­da­šnjih i bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja.

 

Kon­zer­va­tor-re­sta­u­ra­tor do­pri­no­si per­cep­ci­ji, uva­ža­va­nju i raz­u­me­va­nju kul­tur­ne ba­šti­ne u po­gle­du nje­go­vog ži­vot­nog kon­tek­sta i na­sle­đa, kao i fi­zič­kih oso­bi­na. Pre­u­zi­ma od­go­vor­nost, vr­ši stra­te­ško pla­ni­ra­nje, di­jag­no­stič­ka is­pi­ti­va­nja, pra­vlje­nje pla­no­va, pred­la­ga­nje kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skih tret­ma­na, tret­ma­na pre­ven­tiv­ne za­šti­te, do­pri­no­si stva­ra­nju do­ku­men­ta­ci­je o za­te­če­nom sta­nju ili in­ter­ven­ci­ja­ma.“

Kon­zer­va­ci­ja i re­sta­u­ra­ci­ja je kom­plek­sna di­sci­pli­na i ve­o­ma se br­zo raz­vi­ja ta­ko da struč­njak u ovoj obla­sti ima pro­fe­si­o­nal­nu od­go­vor­nost da bu­de u to­ku sa no­vim do­stig­nu­ći­ma i da obez­be­di ade­kvat­nu prak­su u skla­du sa etič­kim nor­ma­ma profesije.

Sa­vre­me­na kon­zer­va­ci­ja obuhvata tim­ski rad iz­me­đu broj­nih spe­ci­ja­li­stič­kih di­sci­pli­na, kao i ko­ri­šće­nje svih re­sur­sa pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka. Sto­ga je ško­lo­va­nje kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra slo­žen i od­go­vo­ran po­sao.

Pre­ma re­či­ma Do­na­te­le Ka­va­ce­li iz Vi­so­kog in­sti­tu­ta za kon­zer­va­ci­ju u Ri­mu – IS­CR: „Re­sta­u­ra­to­ru kon­zer­va­to­ru se da­nas pri­zna­je ulo­ga pro­fe­si­o­nal­ca sa auto­nom­nom teh­nič­ko-na­uč­nom spre­mom ko­ja se ba­zi­ra­ na etič­kom ko­du i pre­ci­zno de­fi­ni­sa­nom po­na­ša­nju u od­no­su na kul­tur­no do­bro, na po­što­va­nju kon­cep­ta auten­tič­no­sti, re­ver­zi­bil­no­sti, pre­po­zna­tlji­vo­sti za­hva­ta re­sta­u­ra­ci­je, uz po­što­va­nje isto­ri­je kon­zer­va­ci­je i ma­te­ri­ja­la kul­tur­nog na­sle­đa“.

Raz­voj kon­zer­va­ci­je u po­sled­njih še­zde­set go­di­na, a po­seb­no po­sled­nje dve de­ce­ni­je uka­zu­je na pro­ces pro­fe­si­o­na­li­za­ci­je. To­kom ovog pe­ri­o­da na­stali su mno­gi aka­dem­ski, stu­dij­ski pro­gra­mi za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju kul­tur­nog na­sle­đa.

Istorijat obrazovanja konzervatorskog kadra u Srbiji

Po­če­ci sa­vre­me­ne kon­zer­va­ci­je u Sr­bi­ji da­ti­ra­ju od kra­ja XIX ve­ka i ve­zu­ju se zaDru­štvo srp­ske slo­ve­sno­sti i Srp­sko uče­no dru­štvo i nji­ho­va na­sto­ja­nja da se sistematski pro­u­ča­va­ju i za­šti­te srp­ske sta­ri­ne. U okvi­ru Dru­štva srp­ske slo­ve­sno­sti po­kre­nu­to je i ne­ko­li­ko na­uč­nih po­du­hva­ta, is­tra­ži­va­nja isto­rij­skih po­da­ta­ka u ze­mlji i ino­stran­stvu ta­ko da se, između ostalog, od manastira Hi­lan­da­r tražilo oba­ve­šte­nje o njegovim ru­ko­pi­si­ma i sta­ri­na­ma. Ove ak­tiv­no­sti se mo­gu sma­tra­ti pr­vim ko­ra­ci­ma srpske kon­zer­va­tor­ske slu­žbe.

Posle stvaranja Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca po­če­lo se sa sa­ni­ra­njem spo­me­ni­ka kul­tu­re, po­kret­nih i ne­po­kret­nih, što se mo­že vi­de­ti iz ra­znih do­pi­sa upu­će­nih Mi­ni­star­stvu pro­sve­te, Mi­ni­star­stvu ve­ra i Kan­ce­la­ri­ji dvo­ra.

Te­me­lji kon­zer­va­ci­je pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa po­sta­vlje­ni su 1925. go­di­ne u Dr­žav­noj ar­hi­vi Sr­bi­je. Ta­da­šnji uprav­nik Ri­sta Oda­vić do­no­si iz Bri­se­la „for­mu­le za re­sta­u­ra­ci­ju ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta“, od­no­sno re­cep­te i de­talj­ne opi­se po­stu­pa­ka za re­sta­u­ra­ci­ju do­ku­me­na­ta raz­li­či­tog ste­pe­na ošte­će­no­sti. Na osno­vu po­je­di­nih za­pi­sa ko­ji se ču­va­ju u Ar­hi­vu Sr­bi­je, kao što su „Pred­log bu­dže­ta za 1928–1929“ i „Pred­log bu­dže­ta za 1929–1930“, mo­že se vi­de­ti da je uprav­nik Dr­žav­ne ar­hi­ve od Mi­ni­star­stva pro­sve­te tra­žio po­sta­vlje­nje pre­pa­ra­to­ra, fo­to­gra­fa i re­sta­u­ra­to­ra, ali ni­je na­i­šao na raz­u­me­va­nje nad­le­žnih.

Or­ga­ni­zo­va­na i plan­ska za­šti­ta po­či­nje da se ostva­ru­je od­mah posle Dru­gog svet­skog ra­ta, kada su do­ne­ti va­žni prav­ni ak­ti iz obla­sti za­šti­te kul­tur­nog na­sle­đa. Nad­le­žno Mi­ni­star­stvo pro­sve­te po­ve­ra­va Umet­nič­kom mu­ze­ju u Be­o­gra­du(Na­rod­ni mu­zej) po­slo­ve ču­va­nja i za­šti­te spo­me­ni­ka kul­tu­re, a u te svr­he se for­mi­ra Ode­lje­nje za za­šti­tu i na­uč­no pro­u­ča­va­nje spo­me­ni­ka kul­tu­re.Ubrzo potom, 1947. go­di­ne Ode­lje­nje za za­šti­tu i na­uč­no pro­u­ča­va­nje spo­me­ni­ka kul­tu­re iz­dva­ja se iz Umet­nič­kog mu­ze­ja i ustanovljava se pr­va in­sti­tu­ci­ja za­šti­te u Sr­bi­ji – Za­vod za za­šti­tu i na­uč­no pro­u­ča­va­nje spo­me­ni­ka Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Sr­bi­je.

Po­čet­kom 1953. go­di­ne Za­vod do­bi­ja pr­vog struč­nja­ka za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa ko­ji je specijalizirao u Pu­blic Re­cord Of­fi­ce, u Lon­do­nu, ta­ko da se mo­glo ot­po­če­ti sa kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skim ra­do­vi­ma, kao i sa obu­kom no­vih ka­dro­va. Kon­zer­vi­ra­no je vi­še ba­kro­re­za ra­đe­nih za iz­lo­žbu po­sve­će­nu Prvom srpskom ustanku pod vođstvom Ka­ra­đor­đa, raz­ne po­ve­lje, pi­sma, ma­pe, knji­ge, 11 ru­ko­pi­sa i je­dan ru­ko­pis na per­ga­men­tu.

Od ta­da da­ti­ra zna­čaj­na edu­ka­tiv­na mi­si­ja ove in­sti­tu­ci­je. U Za­vo­du su odr­ža­na tri kur­sa na ko­ji­ma je za ruč­nu re­sta­u­ra­ci­ju ospo­so­bljen iz­ve­stan broj rad­ni­ka ko­ji će potom svoja znanja i umeća primenjivati po bi­bli­o­te­ka­ma, ar­hi­vi­ma i mu­ze­ji­ma Sr­bi­je i dru­gih re­pu­bli­ka ta­da­šnje SFRJ.

Sa­ve­zni in­sti­tut za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re osno­van 1950. go­di­ne, a od 1963. go­di­ne Jugoslovenski in­sti­tut za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re, imao je zna­čaj­nu ulo­gu u obra­zo­va­nju i usa­vr­ša­va­nju kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skih ka­dro­va. Pri­o­ri­tet ra­da In­sti­tu­ta bi­lo je ško­lo­va­nje struč­nja­ka za od­re­đe­ne obla­sti u svet­ski po­zna­tim in­sti­tu­ci­ja­ma u Pa­ri­zu, Bri­se­lu, Lon­do­nu i Ri­mu.

Posle osnivanja La­bo­ra­to­ri­je za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju Dr­žav­nog ar­hi­va FNRJ, an­ga­žovana su dva di­plo­mi­ra­na he­mi­ča­ra ko­ji su ot­po­če­li svo­ju obu­ku uHe­mij­skom in­sti­tu­tu Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, a spe­ci­ja­li­za­ci­ju su na­sta­vi­li u Pa­ri­zu (Ate­lje za kon­zer­va­ci­ju do­ku­me­na­ta i knji­ga pri Fran­cu­skom na­ci­o­nal­nom ar­hi­vu), Gre­no­blu (ško­la za har­ti­ju) i na In­sti­tu­tu za pa­to­lo­gi­ju knji­ge „Al­fon­so Ga­lo“ u Ri­mu.

Pro­ble­mi u oblasti zaštite ošte­će­ne ar­hiv­ske gra­đe i načini njihovog rešavanja bili su i predmet broj­nih stručnih sa­ve­to­va­nja i kon­fe­ren­ci­ja. To­kom 80-ih go­di­na pro­šlog ve­ka u Jugoslaviji je sprovedena re­for­ma škol­stva i u okviru Sred­njeg usme­re­nog obra­zo­va­nja uvedena je stru­ka ar­hiv­ski pre­pa­ra­tor. U Be­o­gra­du su ge­ne­ra­ci­je uče­ni­ka, uz te­o­rij­ski, imale i prak­tič­ni pro­gram ra­da ko­ji se od­vi­jao u Ar­hi­vu Ju­go­sla­vi­je.

Pe­da­go­ški rad Ar­hi­va Sr­bi­je je za­po­čeo 1979. go­di­ne, od ka­da su re­dov­no održavana pre­da­va­nja na te­ča­ju za ar­hi­vi­ste i ar­hiv­ske po­moć­ni­ke. Bu­du­ći struč­nja­ci su upo­znavani sa ele­men­ti­ma in­di­rekt­ne i di­rekt­ne za­šti­te, na­či­nom ra­da u la­bo­ra­to­ri­ji i teh­ni­ka­ma ko­je se pri­me­nju­ju.

Ka­dro­vi za za­šti­tu pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa iz biv­še SFRJ si­ste­mat­ski su ob­u­ča­va­ni u la­bo­ra­to­ri­ja­ma Ar­hi­va Ju­go­sla­vi­je, Ar­hi­va Sr­bi­je i Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je.

k2

Ar­hiv­ Jugos­lavije

Pr­va i je­di­na vi­so­ko­škol­ska institucija na ko­joj se obra­zo­vao kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­ski ka­dar sa pro­sto­ra ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je bio je Kul­tu­ro­lo­ški fa­kul­tet na Ce­ti­nju. Ovaj fakultet je osno­van 1981. go­di­ne, s osnovnim ci­ljem da se usvo­je zna­nja i do­stig­nu­ća u za­šti­ti kul­tur­nog na­sle­đa i da se ob­u­če struč­nja­ci ko­ji bi se po­sve­ti­li kon­zer­va­ci­ji i re­sta­u­ra­ci­ji spo­me­nič­kog bla­ga pre­o­sta­log posle ra­zor­nog ze­mljo­tre­sa u Cr­noj Go­ri, 15. apri­la 1979. go­di­ne.[1] Ka­ko bi se is­pu­ni­li svi za­hte­vi stru­ke stu­di­je su bi­le za­sno­va­ne na in­ter­di­sci­pli­nar­nom prin­ci­pu, iz­u­ča­va­nju pri­rod­nih i hu­ma­ni­stič­kih na­u­ka, kao i na prak­tič­noj obu­ci ko­ja je pod­ra­zu­me­va­la ori­gi­nal­ne pred­me­te. O to­me šta se oče­ki­va­lo od bu­du­ćeg pro­fe­si­o­nal­ca naj­bo­lje sve­do­če re­či de­ka­na Pa­vla Mi­jo­vi­ća izgovorene na sve­ča­nom otva­ra­nju fa­kul­te­ta: „Sa­mo se po se­bi ra­zu­mi­je da spre­ma­nje struč­nja­ka ko­ji­ma je du­žnost da vra­te ži­vot ugro­že­nom spo­me­ni­ku pret­po­sta­vlja so­lid­no isto­rij­sko-umjet­nič­ko, et­no­i­sto­rij­sko i et­no­graf­sko obra­zo­va­nje kao ne­iz­bje­žnu pred­spre­mu za je­dan ve­o­ma de­li­ka­tan i od­go­vo­ran po­sao ko­je­ga će se pri­hva­ti­ti uzi­ma­ju­ći u ru­ke do­ku­ment isto­ri­je, spo­me­nik na­še pro­šlo­sti.“

Posle za­vr­še­nog če­tvo­ro­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja na Kul­tu­ro­lo­škom fa­kul­tetu stu­den­ti su sti­ca­li zva­nje di­plo­mi­ra­ni kon­zer­va­tor-re­sta­u­ra­tor. Međutim, se­dam go­di­na ka­sni­je, Kul­tu­ro­lo­ški fa­kul­tet – Od­sjek za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju uki­nut je i tran­sfor­ma­ci­jom je na­sta­o Fa­kul­tet li­kov­nih umjet­no­sti.

O oprav­da­no­sti po­sto­ja­nja jed­ne ta­kve in­sti­tu­ci­je na ovim pro­sto­ri­ma naj­bo­lje govori po­da­tak da ve­li­ki broj njenih di­plo­mi­ra­nih kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra da­nas ra­di u vo­de­ćim institucijama za­šti­te kulturnog nasleđa ce­log re­gi­o­na (ar­hi­vi, bi­bli­o­te­ke, mu­ze­ji, ga­le­ri­je, za­vo­di za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re, Cen­tral­ni in­sti­tut za kon­zer­va­ci­ju i dr.).

 k3

Zgrada francuskog poslanstva na Cetinju u kojoj je bio smešten Kulturološki fakultet

 

Postojeći edukativni programi

Danas u Sr­bi­ji još uvek ne po­sto­ji ni­je­dan ade­kva­tan pro­gram ko­ji pru­ža vi­so­ko obra­zo­va­nje iz oblasti kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je pisanog kul­tur­nog na­sle­đa u Sr­bi­ji.

Pred­u­slov da bi se ne­ko ba­vio kon­zer­va­ci­jom pi­sa­nog na­sle­đa u Sr­bi­ji jeste da ima za­vr­šen ne­ki od fa­kul­te­ta na ko­ji­ma se iz­u­ča­va kon­zer­va­ci­ja i re­sta­u­ra­ci­ja, ili da ima fa­kul­tet­sko obra­zo­va­nje bi­o­lo­škog, he­mij­skog ili teh­no­lo­škog usme­re­nja, i da posle od­re­đe­nog vre­me­na pro­ve­de­nog u ne­koj od kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skih la­bo­ra­to­ri­ja po­lo­ži struč­ni is­pit za zva­nje kon­zer­va­tor. Is­pit za zva­nje kon­zer­va­tor pi­sa­ne kul­tur­ne ba­šti­ne se po­la­že u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci Sr­bi­je, dok se zva­nja vi­ši kon­zer­va­tor i kon­zer­va­tor sa­vet­nik sti­ču u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.

Pre­pa­ra­to­ri ili teh­ni­ča­ri re­sta­u­ra­to­ri ima­ju sred­njo­škol­sko obra­zo­va­nje he­mij­skog gra­fič­kog usme­re­nja. Posle ade­kvat­ne obu­ke po­la­žu zva­nja za pre­pa­ra­to­ra/re­sta­u­ra­to­ra–teh­ni­ča­ra, a nakon iz­ve­snog bro­ja go­di­na pro­ve­de­nih u prak­si mo­gu po­la­ga­ti za vi­šeg re­sta­u­ra­to­ra teh­ni­ča­ra.

U Sr­bi­ji je prak­sa da se u in­sti­tu­ci­ja­ma za­šti­te pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa na­ziv kon­zer­va­tor ko­ri­sti za struč­nja­ke sa fa­kul­tet­skom di­plo­mom, dok na­ziv re­sta­u­ra­tor nije u upotrebi, osim za re­sta­u­ra­to­re teh­ni­ča­re. Ka­ko se, međutim, po­slo­vi kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je prožimaju i ka­ko kom­ple­tan po­sao obavlja je­dan struč­njak naj­bo­lje bi bi­lo ko­ri­sti­ti na­ziv kon­zer­va­tor-re­sta­u­ra­tor ko­ji je inače afir­mi­san 1984. go­di­ne na ICOM-ovom kon­gre­su u Ko­pen­ha­ge­nu.[2] Na­ziv kon­zer­va­tor je po­tvr­di­la Evrop­ska kon­fe­de­ra­ci­ja kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skih or­ga­ni­za­ci­ja – EC­CO na Op­štoj skup­šti­ni održanoj u Bri­se­lu 1993.

Period 70-ih i 80-ih go­di­na XX ve­ka karakterističan je po tome što se u či­ta­voj Evro­pi osni­va­ju no­ve ško­le za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju vi­so­kog kva­li­te­ta, kao što su: Ha­mil­ton Ke­r In­sti­tu­t na Uni­ver­zi­te­tu u Kem­bri­džu, Ško­la pri Kra­ljev­skoj aka­de­mi­ji le­pih umet­no­sti u Ko­pen­ha­ge­nu, Od­sek za re­sta­u­ra­ci­ju na Aka­de­mi­ji le­pih umet­no­sti u Dre­zde­nu, na uni­ver­zi­te­ti­ma u Španiji (Ma­dri­d), Ho­lan­di­ji i Bel­gi­ji. U Sr­bi­ji je situacija bila takva da se kra­jem 70-ih go­di­na pro­šlog ve­ka pr­vi put skrom­no uvo­di obra­zo­va­nje za kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra na uni­ver­zi­tet­skom ni­vou i to na Fa­kul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du.

Danas se u Sr­bi­ji na aka­dem­skom ni­vou kon­zer­va­ci­ja, restauracija i pre­ven­tiv­na za­šti­ta iz­u­ča­vaju na Fa­kul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du, Kon­zer­va­tor­skoj aka­de­mi­ji Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kveiCen­tral­nom in­sti­tu­tu za kon­zer­va­ci­ju (CIK) u Be­o­gra­du.

Fa­kul­tet pri­me­nje­nih umet­no­sti je 1978. go­di­ne uveo u osnov­ne stu­di­je (IV i V go­di­na) pred­me­te iz obla­sti re­sta­u­ra­ci­je sli­ka na plat­nu, dr­ve­tu (iko­na), kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju zid­nih i pod­nih sli­ka (fre­ske i mo­za­i­ci). Od 2003. go­di­ne for­mi­rani su Od­sek za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju i tri ate­ljea:

–ate­lje za kon­zer­va­ci­ju sli­ka

– a) kon­zer­va­ci­ja i re­sta­u­ra­ci­ja zid­nog sli­kar­stva

– b) re­sta­u­ra­ci­ja i kon­zer­va­ci­ja šta­fe­laj­nog sli­kar­stva

– sli­ke na plat­nu

– sli­ke na dr­ve­nom no­si­o­cu

– ate­lje za konzervaciju skulp­tu­ra

–ate­lje za kon­zer­va­ci­ju umet­nič­kih de­la na pa­pi­ru.

Kon­zer­va­tor­ska aka­de­mi­ja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve ima obra­zov­ne pro­gra­me re­sta­u­ra­ci­je sli­ka na plat­nu, dr­ve­tu, mal­te­ru, pa­pi­ru, ali se to od­no­si sa­mo na cr­kve­na do­bra.

Cen­tral­ni in­sti­tut za kon­zer­va­ci­ju u Be­o­gra­du re­a­li­zu­je po­seb­ne edu­ka­tiv­ne pro­gra­me iz re­sta­u­ra­ci­je i kon­zer­va­ci­je kul­tur­nog na­sle­đa na ni­vou aka­dem­skog i post­di­plom­skog obra­zo­va­nja.

Osni­va­nje di­plom­skih i aka­dem­skih stu­di­ja pre­ven­tiv­ne kon­zer­va­ci­je ini­ci­ra­lo je ne­ka­da­šnje Ode­lje­nje za pre­ven­tiv­nu za­šti­tu Di­ja­na Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du, a stu­di­je su u pe­ri­o­du 2008–2011. re­a­li­zo­va­ne kao za­jed­nič­ki pro­gramUni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i Uni­ver­zi­te­ta Pa­riz 1 Pan­teon–Sor­bo­na. Od 2009. osni­va­njem Cen­tral­nog instituta za kon­zer­va­ci­ju or­ga­ni­zo­va­nje na­sta­ve prešlo je u nad­le­žnost Cen­tra za edu­ka­ci­ju no­vo­o­sno­va­nog in­sti­tu­ta. Od škol­ske 2011/2012. pro­gram se ostvaruje u sa­rad­nji sa Uni­ver­zi­te­tom Sin­gi­du­num u Be­o­gra­du.

Pro­gram je osmi­šljen kao mul­ti­di­sci­pli­na­ran, sa ci­ljem uvo­đe­nja pre­ven­tiv­ne za­šti­te u ar­hi­ve, bi­bli­o­te­ke, mu­ze­je i ga­le­ri­je. Ra­di se o jed­no­go­di­šnjem pro­gra­mu zasnovanom, u ve­li­koj me­ri, na prak­tič­nim ve­žba­ma ko­ji se od­vi­ja­ju u in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re be­o­grad­ske re­gi­je i Voj­vo­di­ne dok se pre­da­va­nja re­a­li­zu­ju u pro­sto­ru Uni­ver­zi­te­ta Sin­gi­du­num. Pre­da­va­či su struč­nja­ci u obla­sti kon­zer­va­ci­je iz Sr­bi­je i ino­stran­stva, kao i pro­fe­so­ri srp­skih i stra­nih univerziteta iz obla­sti koje su od in­te­re­sa za pre­ven­tiv­nu kon­zer­va­ci­ju.

Ovaj pro­gram je u skla­du sa pri­stu­pi­ma ko­je pro­mo­vi­šu mno­ge me­đu­na­rod­ne in­sti­tu­ci­je i or­ga­ni­za­ci­je ko­je se ba­ve kon­zer­va­ci­jom kao što su IC­CROM, Ka­nad­ski kon­zer­va­tor­ski in­sti­tut, In­sti­tut za kul­tur­no na­sle­đe Ho­lan­di­je i dru­gi.

U Evro­pi slič­ni pro­gra­mi po­sto­je sa­mo na tri uni­ver­zi­te­ta: Uni­ver­zi­tet Pa­riz 1 – Sor­bo­na (Fran­cu­ska), u Kar­di­fu i Uni­ver­zi­tet Nor­tum­bri­ja u Nju­ka­slu (Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja).

U okviru Cen­tra za obra­zo­va­nje CIK-a postoje re­gi­o­nal­ni edu­ka­tiv­ni pro­gra­mi u oblasti za­šti­te ba­šti­ne, sa sle­de­ćim osnov­nim ci­lje­vi­ma i za­da­ci­ma:

-        stva­ra­nje ši­ro­ke ba­ze pro­fe­si­o­nal­nih struč­nih ka­dro­va ko­ji će se ba­vi­ti za­šti­tom na sve­o­bu­hva­tan na­čin

-        ob­u­ča­va­nje pro­fe­si­o­nal­nih ka­dro­va iz Sr­bi­je i ze­ma­lja re­gi­o­na

-        in­te­gri­sa­nje is­tra­ži­vač­kog ra­da, pre­ven­tiv­ne za­šti­te i kon­zer­va­tor­skog tret­ma­na u pro­gra­me stu­di­ja na Uni­ver­zi­te­tu

-        or­ga­ni­zo­va­nje spe­ci­ja­li­za­ci­ja i stal­nih struč­nih osa­vre­me­nji­va­nja iz svih obla­sti za­šti­te ba­šti­ne

-        us­po­sta­vlja­nje tim­skog ra­da i in­si­sti­ra­nje na pri­me­ni pro­fe­si­o­nal­ne eti­ke

-        sti­mu­li­sa­nje is­tra­ži­va­nja u pre­ven­tiv­noj za­šti­ti kon­zer­va­tor­skim tret­ma­nima, do­ku­men­ta­ci­ji, mar­ke­tin­gu i od­no­si­ma sa jav­no­šću, pre­zen­ta­ci­ji ba­šti­ne i osta­lim aspek­ti­ma za­šti­te

-        edu­ka­tiv­ni pro­gra­mi za jav­nost i pu­bli­ku zbog po­di­za­nja ni­voa sve­sti ši­ro­ke pu­bli­ke u ve­zi sa bri­gom o ba­šti­ni.

 k4

Diplomirani konzervator na obuci u CIK-u,u Ateljeu za konzervaciju slika na papiru

Ka­ko bi se pre­va­zi­šli pro­ble­mi u obla­sti za­šti­te, edu­ka­ci­je konzervatorsko-re­sta­u­ra­tor­skog ka­dra u Sr­bi­ji i u skla­du sa sa­vre­me­nom evrop­skom prak­som neo­p­hod­no je po­di­ći stepen vi­so­ko­škol­skog obra­zo­va­nja na viši ni­vo pra­te­ći pro­fe­si­o­nal­ne smer­ni­ce ko­je da­ju pri­o­ri­tet uni­ver­zi­tet­skom obra­zo­va­nju.

Evrop­ska sa­ve­zna or­ga­ni­za­ci­ja kon­zer­va­ci­je – re­sta­u­ra­ci­je EC­COob­ja­vi­la je osnov­ne „pro­fe­si­o­nal­ne smer­ni­ce“, ko­ji­ma se zah­te­va da obu­ka za kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra bude or­ga­ni­zo­va­na na uni­ver­zi­tet­skom ni­vou. Ovaj zah­tev je 1997. go­di­ne pre­for­mu­li­san i u okvi­ru Do­ku­men­ta iz Pa­vi­je[3] ko­ji se ba­vi op­štim prin­ci­pi­ma ko­je tre­ba pred­lo­ži­ti Evrop­skoj uni­ji radi pri­zna­va­nja i pro­mo­vi­sa­nja kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je kao di­sci­pli­ne ko­ja se iz­u­ča­va na uni­ver­zi­tet­skom ni­vou ili na ni­vou ko­ji je pri­znat kao ekvi­va­lent uni­ver­zi­tet­skom.

Od ta­da je na evrop­skom ni­vou pro­fe­si­ja kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra priznata pa­ra­lel­no sa pri­hva­ta­njem pre­po­ru­ka za obu­ku ko­je se za­sni­va­ju na ga­ran­to­va­nju pe­to­go­di­šnjeg obra­zo­va­nja po evropskom mo­de­lu spe­ci­ja­li­stič­kih stu­di­ja, uz mo­guć­nost stu­di­ra­nja na dok­tor­skom ni­vou.

            Od 1997. go­di­ne po­sto­ji i EN­Co­RE Euro­pean Net­work for Con­ser­va­tion – Re­sto­ra­tion (Evrop­ska mre­ža za kon­zer­va­ci­ju, re­sta­u­ra­ci­ju, obra­zo­va­nje),ko­ja je osno­va­na sa osnov­nim ci­ljem da pro­mo­vi­še is­tra­ži­va­nje i obra­zo­va­nje kul­tur­nog na­sle­đa, za­sno­va­no na uputstvima i pre­po­ru­ka­ma da­tim u pro­fe­si­o­nal­nim smer­ni­ca­ma Evrop­ske sa­ve­zne or­ga­ni­za­ci­je kon­zer­va­ci­je – re­sta­u­ra­ci­je i do­ku­men­ta iz Pa­vi­je, ok­to­bra 1997.

k1

 Volonteri u laboratoriji Arhiva Jugoslavije

Pri­li­kom edu­ka­ci­je kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra tre­ba ima­ti u vi­du da su i te­o­rij­ska i prak­tič­na obu­ka od ve­li­kog zna­ča­ja. Prak­tič­na obu­ka pod­ra­zu­me­va tret­man ori­gi­nal­nih pred­me­ta, a ka­da je reč o te­o­rij­skoj obu­ci potrebno je us­po­sta­vi­ti rav­no­te­žu iz­me­đu pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka.

Te­o­rij­ski pred­me­ti ko­je tre­ba sva­ka­ko iz­u­ča­va­ti su sle­de­ći:

-        etič­ki prin­ci­pi kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je

-        pri­rod­ne na­u­ke: he­mi­ja, bi­o­lo­gi­ja

-        hu­ma­ni­stič­ke: isto­ri­ja, pa­le­o­gra­fi­ja, isto­ri­ja umet­no­sti, fi­lo­zo­fi­ja, et­no­lo­gi­ja, ar­he­o­lo­gi­ja

-        isto­ri­ja ma­te­ri­ja­la i teh­ni­ka, teh­no­lo­gi­ja pro­cesa pro­iz­vod­nje

-        iden­ti­fi­ka­ci­ja stu­di­ja pro­ce­sa pro­pa­da­nja

-        iz­la­ga­nje i tran­sport kul­tur­nih do­ba­ra

-        te­o­ri­ja teh­ni­ka i me­to­de kon­zer­va­ci­je – re­sta­u­ra­ci­je i pre­ven­tiv­ne za­šti­te

-        pro­ce­si re­pro­du­ko­va­nja

-        me­to­de do­ku­men­ta­ci­je

-        me­to­de na­uč­nog is­tra­ži­va­nja

-        isto­ri­ja kon­zer­va­tor­skih tret­ma­na

-        prav­na pi­ta­nja

-        me­nadž­ment

-        zdra­vlje i bez­bed­nost, uklju­ču­ju­ći i pi­ta­nje za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne

-        ko­mu­ni­ka­cij­ske ve­šti­ne, uklju­ču­ju­ći i in­for­ma­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je.

Zna­ča­jan seg­ment u una­pre­đe­nju za­šti­te pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa jeste spro­vo­đe­nje pro­gra­ma obu­ke i usa­vr­ša­va­nje pro­fe­si­o­na­la­ca na in­ter­di­sci­pli­nar­nom prin­ci­pu.

Ka­ko po­sto­je­ći kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­ski ka­dar ima zna­čaj­nu ulo­gu u for­mi­ra­nju no­vih ka­dro­va, od ne­pro­ce­nji­ve je va­žno­sti obra­zo­va­nje pro­fe­si­o­na­la­ca, od­no­sno edu­ka­ci­ja edu­ka­to­ra. To se može postići pu­tem se­mi­na­ra, spe­ci­ja­li­stič­kih kur­se­va, spe­ci­ja­li­za­ci­ja, stal­nom sa­rad­njom sa uni­ver­zi­te­ti­ma. Osa­vre­me­nji­va­nje i usa­vr­ša­va­nje zna­nja u obla­sti te­o­ri­je za­šti­te, me­to­do­lo­gi­je kon­zer­va­ci­je i pre­zen­ta­ci­je na­sle­đa, spro­vo­đe­nje obu­ke iz obla­sti pre­ven­tiv­ne za­šti­te i kon­zer­va­tor­skih tret­ma­na treba da budu u skla­du sa mul­ti­di­ci­pli­nar­nim pri­stu­pom kon­zer­va­ci­ji i sa me­đu­na­rod­nim stan­dar­di­ma i pre­po­ru­ka­ma.

Zaključak

Obra­zo­va­nje i obu­ka kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra su neophodni da bi se odr­žali stan­dar­di pro­fe­si­je. Pro­fe­si­o­nal­na edu­ka­ci­ja kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra na uni­ver­zi­tet­skom ni­vou ma­ster ili pri­zna­ti ekvi­va­lent tre­ba da budu pri­o­ri­tet za obra­zo­va­nje ovog ka­dra u Srbiji.

U skla­du sa smer­ni­ca­ma evrop­skih udruženja ko­ja pro­mo­vi­šu obra­zo­va­nje kon­zer­va­to­ra-re­sta­u­ra­to­ra tre­ba pri­stu­pi­ti izradi ozbilj­nih vi­so­ko­škol­skih pro­gra­ma, bi­lo da se stu­di­je or­ga­ni­zu­ju kao od­se­ci pri već po­sto­je­ćim fa­kul­te­ti­ma ili da se or­ga­ni­zu­ju po­seb­ne stu­di­je, ko­je bi bi­le za­jed­nič­ke za kon­zer­va­to­re i re­sta­u­ra­to­re svih spe­ci­jal­no­sti, jer sa­mo do­bro ško­lo­va­ni struč­njak mo­že do­no­si­ti is­prav­ne od­lu­ke u po­gle­du za­šti­te kulturnog nasleđa. Uz obra­zo­va­nje stu­de­na­ta bit­na je i edu­ka­ci­ja pro­fe­si­o­nal­no ospo­so­blje­nih konzervatora-restauratora ra­di da­ljeg usavršavanja, na­uč­nog i obra­zov­nog ra­da. Tre­ba uvek ima­ti u vi­du da sa­mo pro­fe­si­o­nal­no ob­u­če­ni ka­dro­vi mo­gu da omo­gu­će kre­i­ra­nje i spro­vo­đe­nje ja­sno osmi­šlje­ne na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je za­šti­te pi­sa­ne ba­šti­ne.

Raz­vi­ja­nje sve­sti o zna­ča­ju oču­va­nja pi­sa­nog kul­tur­nog na­sle­đa i kre­i­ra­nje stra­te­gi­je obra­zo­va­nja ka­dro­va u oblasti fi­zič­ke i pre­ven­tiv­ne za­šti­te tre­ba da pred­sta­vljaju „mo­ral­ni im­pe­ra­tiv“ za sve in­sti­tu­ci­je i po­je­din­ce ko­ji se ba­ve za­šti­tom.

Summary

For the existing educational program in Serbia should be noted that there still is no adequate program that provides higher education in conservation and restoration of cultural heritage in Serbia. Education and training are required to maintain the standards of the profession. Professional education of conservators-restorer’s at the university level or recognized equivalent master, should be a priority for conservation-restoration education personnel in our country.

There is a requirement to organize a multidisciplinary academic education at the academic level according to the guidelines of European conservation organizations: ECCO – European Confederaction of Conservator-Restorer’s Organizations and Encore European Network for Conservation – Restoration.

In accordance with the guidelines of European associations that promote the education of conservators-restorers to approach making a serious academic program, whether studies are organized as departments at existing universities, or to organize a separate study, which would be common for conservators and restorers of all specialties, because only well-trained professional can make an informed decision regarding protection. In addition to education of students, it is very important professional training also, of qualified conservator-restorers, for further improvment, scientific and educational work. Always bear in mind that only professionally trained staff can provide design and implementation of clearly defined national strategy for the protection of the written heritage.

Raising awareness on the importance of the written cultural heritage and creating a strategy for education of personnel in the field of physical and preventive care, what should be a “moral imperative” for all institutions and individuals involved in the protection.

Key words: Conservator, restorer, education, writing curtural heritage, multidisciplinary approach

Tekst je u celini objavljen u: Arhivska praksa, br. 15, Arhiv Tuzlanskog kantona, Tuzla, 63-73-

Literatura

Studija izvodljivosti za Centralni institut za konzervaciju u Beogradu, Beograd 2007.

Đurašević Miljić Dragica, Naučno-nastavni i pedagoški rad Pavla Mijovića,MATICA, jesen 2010.

Mušnjak Tatjana, Školovanje stručnjaka na području konzerviranja i restauriranja pisane baštine, Arhivski vjesnik, god. 40 (1997), 63–69.

Culturakultura serbia. org/…profil restauratora-konzervatora

Culturakultura serbia. org/institut za konzervaciju

http://www.encore-edu. org

http://www.ecco. eu. org/profesional guidelines

http://www.ecco. eu. org/projects/ecco-encore. html

http:/www.e-consevationline. com/content/view/717/236

http://www.maticacrnogorska. me

http://www.muzejvojvodine. org. rs


       [1]    Ze­mljo­tre­som je, pre­ma ta­da­šnjim sta­ti­stič­kim po­da­ci­ma, na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re ošte­ćen 1641 ne­po­kret­ni spo­me­nik, 33.000 mu­zej­skih eks­po­na­ta u 18 mu­ze­ja i ga­le­ri­ja, 238 ar­hiv­skih fon­do­va sa 2000 du­žnih me­ta­ra ar­hiv­ske gra­đe i vi­še hi­lja­da pri­me­ra­ka knji­žnih fon­do­va.

       [2]    Većina evropskih država imala je drugačiji pristup: na engleskom govornom području koristio se naziv konzervator, a u germansko-romanskim zemljama restaurator. Godine 1978, na 5. trijenalnom sastanku ICOM-CC u Zagrebu, izabrana je radna grupa koja je trebalo da definiše profesiju konzervator-restaurator. Posle šest godina rada, saradnje i diskusija članova ICOM-a, UNESCO-a, IIC-a i ICCROM-a u Kopenhagenu je 1984. jednoglasno usvojen naziv „konzervator-restaurator.“

       [3]    Do­ku­ment iz Pa­vi­je, Sa­mit „Za­šti­ta kul­tur­nog na­sle­đa ka evrop­skom pro­fi­lu re­sta­u­ra­to­ra kul­tur­nih do­ba­ra“ 1997, ob­ja­vljen u Bil­te­nu Udru­že­nja Se­ko Su­ar­do, do­da­tak br. 3.

 Оbjavljeno: 10. novembar 2012.